En un lugar de los Balcanes....

Сунце и мјесец просе дјевојку

(из горњег приморја)
Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ' не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
"Ти ми, Марко, прстен нађе."
Марко јој се кунијаше:
"Нијесам ти прстен наша'.
Но сам синоћ с војске доша',
Пуштах хрте и огаре,
Пуштах хрте низ ливаде,
А огаре уз дубраве,
До Дунава доходише,
Над Дунав се надзираху,
Ал' су у град девет братах,
Деветина сестру 'мају,
Но их сестру сунце проси,
Ни један је брат не даје,
Најмлађи је брат даваше,
Она браћа говораху:
"А не, брате, један брате!
"Јер је сунце огњевито,
"Сестру ће ни изгорети."
С друге стране мјесец проси,
Ни један је брат не даје,
најсредњи је брат даваше,
Сва га браћа послушаше;
Јер се мјесец промјењује,
Она има својте доста:
Све звијезде за јетрве,
Преходницу другарицу,
А даницу заовицу.
(Народна песма)